BORIS DEHELJAN – U RINGU SA SOPSTVENOM MAŠTOM

Boris Deheljan. Umetnik naturščik, koji je u svoj dar pronikao kroz godine druženja sa alatom, mehaničarima, zanatlijama. Buntovnik, u čiji je životni put malo ko verovao. Čovek koji je Srbiji podario čitavu večnost druženja sa muzičkim veličinama, Džimi Hendriksom i Majls Dejvisom, otelotvorenim kroz šrafove koji dišu, a samo zbog nužnosti forme nazivamo ih skulpturama. Šrafovi puni ljubavi, patnje, muke, žudnji, koji simbolizuju borbu jedne gotovo izgubljene generacije, njihova odsečena krila, ali koji bude prkos i nadu za nečim većim. Alhemija ljubavi, inata i bunta. Kao što reče Momo Kapor “želeli smo toliko malo, a trebali smo da želimo sve”. Put od toga “malo” pa do “svega” ispričaće nam Boris Deheljan, umetnik čije će novo delo, skulptura Majls Dejvisa, prvi put biti prikazana na izložbi 16. aprila u galeriji Štab u Beogradu.

Dok neformalno ćaskamo, Boris izgovara “laž ne postoji, ona je iluzija, i istina uvek pobeđuje, ona je suština”. Spontana uvertira o njegovim istinama, o kojima će jednog dana možda biti napisan i film.

Pozivnica Facebook 1200x800

1.Da li je muzika bila inspiracija za otkrivanje sopstvenog dara?

 Sluh, samim tim i muzika je krivac za sve što postoji na ovoj planeti. Čovek slušajući prirodu, vetar, talase, budi u sebi maštu. Čak i kada legnete da spavate, slušate sopstvene uzdahe, nemire. Čak i takvi zvuci mogu da vas usmere ka nekim stvarima o kojima nista ni sanjali. Bez zvuka ljudi bi bili jos otuđeniji i zatucaniji. Svi oni koji su zvuk smatrali svakidašnjim, suštinski nikada nisu poznavali život, a život je pokretač svega. Kada kažem život, ne mislim na život koji je lep, već na život koji je istinit, a on kao takav, ne može biti mnogo lep, jer je sačinjen u većini slučajeva od tuge, muke, rada, želje. Kada bi sve navedeno pretočili u matematičku formulu, ona bi glasila – ljubav.

2. Kako si se odlučio da ljubav prema umetnosti, muzici, samom životu otelotvoriš kroz metal. Na neki način oksimoron, s obzirom da je metal hladan, dok u njega pretačeš emocije koje su tople, životne i iskrene?

Metal je satkan od prirode, poput čoveka. Mnogi emotivni ljudi na prvi pogled nose tu hladnoću metala. Ali se iza krije nešto sasvim drugo. Što se tiče samog materijala od koga skulpture nastaju, šrafova, odnosno matica, izabrao sam ih jer spajaju nespojive stvari. Različite materijale, karaktere, ljude, prirodu, oni mogu da spoje univerzum sa prosečnim i primitivnim čovekom, genijalca sa glupošću. Svaki taj šraf može da spoji milione nespojivih životnih priča. Matice su šestougaone, samim tim ih lako uklapate u razne oblike i forme, gde dobijate idealne krivine i figure. Te matice za mene nisu matice već filozofija.

3. Kada si se prepustio svojoj mašti, i da li si sa njom koketirao i pre odluke koja je iznedrila tvoja prva umetnička dela?

Dete sam radničke klase i odrastao sam vrlo skromno.
Čovek kada je skroman u detinjstvu on tera sopstveni mozak da razmišlja intenzivnije nego mlad čovek koji ima sve. Iz skromnosti, nemaštine, čak i tuge, raste želja za igrom.

Već nakon petog razreda nikada nisam jeo užinu, što je mojim drugovima bilo zbunjujuće. Teško je objasniti vršnjacima da ne jedete užinu da biste kupovali šrafcigere, gedore, klješta. Pohađao sam Mašinsku školu u Beogradu, koja se nalazila na dve stanice od buvljaka. Štand u drugom redu na kojem se prodavao alat bio je moja “užina”.

Od metalostrugara i automehaničara, poput mog oca, učio sam prve korake u radu sa metalima, odnosu prema mehanici, kroz kontakt sa aluminijumom, mehaničkim sklopkama, motorima. Čak sam odmenjivao nastavnika opšte tehničkog obrazovanja u osnovnoj školi, zavređeno poverenje koje mi je tada značilo sve. Majstore danas doživljavaju “prljavim”, neobrazovanim ljudima. Tekovina buržoaske tromosti valjda.  Danas je sramota videti čoveka obučenog u odelo majstora, a to samo govori da taj čovek nešto radi, da ga nije sramota da se isprlja zarad svog cilja. Danas mladi ljudi nemaju volje i energije da nešto rade, otuda taj zazor.

Zanatstvo izumire, gase se radionice po centru Beograda, ali vam garantujem da će se vratiti. Ljudima će se smučiti tehnološko, digitalno doba, poželeće unikatno odelo, komad stilskog nameštaja umesto Ikee. Nadam se da će ono što je jedinstveno, što nosi pečat truda i ljubavi, biti na pijedestalu. Danas sve ide ka tome da nećemo imati šankera, već robota koji će nam sipati kafu. Zamislite pored sve te samoće danas da ne možete ni tog konobara da “udavite” sopstvenim jadikovkama. Želim brkatog konobara, koji će saslušati moju muku i klimati glavom.

DZIMI HENDRIKS

4. Inicijalna kapisla, začetak alhemije zvane Džimi Hendriks, kako i zbog čega?

Na snimanju jednog filma 2013. godine doživeo sam veliko razočarenje, gde sam iznoseći ideje i sugestije oko nekih tehničkih pitanja, kao pomoćnik na setu naišao na zid blaziranosti. Osetio sam se etiketiranim kao običan majstorčić, čiji domet ne seže više od zavrtanja šrafčića. Po prvi put sam umesto revolta, sebi svojstvenom, poručio sebi da izdržim poniženje i omalovažavanje, i da ćutke sve istrpim. “Ako vrediš, pokaži to samom sebi, pa onda i svima ostalima”. Da ironija bude veća, naknadno su sve moje sugestije uvažene, satisfakcija koja mi nije bila potrebna.

Već 2014. godine sam uz pomoć prijateljice, slikarke Milice Vučković napravio izložbu lampi u KC Čukarica, nedugo zatim još jednu. Milica je razbila sve moje predrasude da neko poput mene, koji nema školu, koji je čitav život proveo na ulici, bio problematičan, može da se bavi umetnošću. Nakon toga, jedne večeri, pripit, u društvu drugara rekao sam da ću napraviti Džimi Hendriksa u prirodnoj veličini. Osećao sam to što on svira, ali ja tu pesmu nisam mogao da odsviram, pa sam odlučio da ga napravim. Svoju energiju kanalisao je kroz akorde, kvinte, tonove, a ja sam odlučio da je utkam u skulpturu. Oduvek sam se divio njegovom nesvakidašnjem zvuku, koji se ne uči u školama, note koje zvanično ne postoje, ali ih je on imao u sebi. Gledajući emisiju “Agape“ upamtio sam rečenicu vladike Porfirija, koje je glasila “umetnici su nepravilni glagoli u gramatici”. To me je otreznilo i dalo odgovor na mnoga pitanja. Umetnost je ta nepravilnost u ljudskom postojanju, poput Džimija. To je bio zahtevan zadatak. Noćima sam imao nesanicu, napravio sam gitaru i cipele, ali glava, mimika i izraz su mi predstavljali problem. Postavio sam sebi ključno pitanje “da li ja ovo mogu da uradim?”. Prvobitna glava mi se nije dopala, i u momentu nemoći bacio sam je u ćošak svoje radionice. Napravio sam novu, onu koja reprezentuje Džimija danas. Onda se desila stvar za koju nemam racionalno objašnjenje. Inicijalni neuspešni poduhvat ostao je nepomično da leži u uglu moje garaže, sve do dana kada me je posetio prijatelj. Podigao je glavu, i upitao me znatiželjno “zbog čega si bacio Majls Dejvisa?”. I sam sam se zapanjio, nedugo zatim dodao mu frizuru, odeću, frizuru, kasnije i telo. Odluka za sledeći poduhvat dosla je sama po sebi, zajedno sa neizbežnim naočarima.

IMG_0540

5. Majls Dejvis u tvojim očima?

Shvativši da sam nesvesno napravio lik Majls Dejvisa počeo sam da ga slušam.

On je bio svojeglav, arogantan, bokser, sportista, voleo je luksuzne unikatne automobile, koji su i moja maštarija. Saznanje da je Dejvis poštovao i divio se Hendriksu, dodatno me je sa njim povezalo, kao da se ceo krug zatvorio. Što se tiče same skulpture, bila mi je izazov, i želeo sam da je dočaram na svoj način.  Ko ne bi?

Muzička eklektika džeza, roka i bluza, šljašteća garderoba, naramenice, naočare za sunce, atipična frizura. Uvek je šetao po bini dok je izvodio kompozicije, većinu vremena bio je okrenut leđima publici, što znači da je svoj rad posvećivao svojim muzičarima, ali ne vređajući publiku. Imam za cilj da napravim svake godine po jednu skulpturu posvećenu nekom muzičkom velikanu. Izložba posvećena Majls Dejvisu nosiće naziv “Pa šta”, po istoimenoj kompoziciji (So What). Baš zato što nemam školu, što sam samouk, i baš zato što sam ljubav prema muzici, umetnosti i filozofiji crpeo iz sopstvene duše. “Nemate školu?”, pitaju me – “pa šta”. Otuda i Ratko Tankosić, glumac i slikar, čije će slike biti izložene takođe 16. aprila. Ni on nema školu za ono čime se bavi. U njegovim radovima možete osetiti iskrenost i patnju, nešto što nosimo u dubinama svojih duša, a mali procenat ljudi ima dar da tugu nekome iskaže, većina ostane utopljena u sopstvenim tugama. Skoro sam bio u Bolonji na izložbi Fride Kalo, tu sam dobio želju da i nju nekada ovekovečim. Da dočaram tu njenu životnu energiju, žene koja je mlada ostala nepokretna, ali se nikada nije predavala, slikavši i u krevetu.

Na njenoj izložbi doživeo sam emocionalni slom, preplavile su me emocije, njene slike su me dotakle u njima sam prepoznao sopstvene tuge. Videle su mi se suze, dakle, uspela je da njenu tugu prenese na platno. To je suština umetnosti da ljudi u njoj prepoznaju delić sebe.

_SZE0966

1986. godine Majls Dejvis bio je u Beogradu i sarađivao je sa pionirom srpskog džeza, kompozitorom, dirigentom i višedecenijskim vođom Big benda RTS Vojislavom Simićem, legendom, koji je aplauze dobijao od zvezda poput Dizija Gilespija, Kaunta Bejzija, Ele Ficdžerald, ali i Tita, Brižit Bardo, i mnogih drugih. Vojislav je svog starog “poznanika” obišao pre izvesnog vremena, sada u reinkarniranoj verziji od šrafova. Zadovoljstvo Borisa Deheljana, videvši njegovo oduševljenje nije moglo biti veće.

6. Koliko si se susretao sa preprekama, znamo koliko je Srbija osuđujuća. Kada nesto štrči ovde te ne zalivaju vodom, već te seku. Smatraš li da se za sredinu u kojoj živimo važi krilatica neznanje rađa strah, odlika malograđanštine?

 Ljudi su skloniji osudi nego hvali. Ukoliko je neko grešio u mladosti, ljudima je lakše da prihvate njegovu glupost i nego njegove pobede. To je dokaz da je glupost neuništiva danas. Mi jesmo malograđanska sredina. Ono što suštinski vredi, ljudi najčešće zaoblize, okupira ih ono što je često uvijeno u neke mimikrije, a u stvari je glupost.

Ljudi se plaše sebe samih. Baš kroz umetnička dela, kada na izložbi prepoznate sebe, tada se uplašite, jer neko je bio dovoljno iskren i odvažan da vam tu iskrenost podari.

U momentu suočavanja sa istinom, ili poludite, ili nešto od sebe napravite.

7. Mladi i umetnost danas? 

Mladi ljudi su većinom slepi, oni umetnost ne osećaju, niti joj se prepuštaju.Generalno na planeti mlad čovek je zaslepljen, izgubljen, usamljen i tužan u dubini svoje duše.

Ali ukoliko ste usamljeni i tužni, a družite se sa maštom, onda niste nesrećni. Ali ukoliko ste usamljeni i tužni u gluposti koja je oko vas, vi nikada ne možete imati sreću.

Nama je pomalo usađeno da su svi umetnici pomalo banalni ili deluju ludo.

Reči koje umetnici koriste, bilo kroz film, skulpturu, slike, su reči koje danas danas malo ko razume. Svako može da čita, ali ne može da razume to što je pročitao. Pomno sam pratio reakcije ljudi na mojoj prethodnoj izložbi. Dovele su me do razočaranja, bio sam tuzan i umalo sam od svega odustao. Oni Džimi Hendriksa nisu doživeli na način na koji sam želeo. Njih moj Hendriks nije inicirao da ga otkrivaju ili poslušaju, vec kao anegdota za fejsbuk. Danas su svi umetnici, pink zvezde, političari, svi tako lako koriste reč umetnik. Danas svi mogu da budu pisci, i novokomponovane voditeljke, blogerke. Čitajući “Agoniju i ekstazu” o Mikelanđelu zapala mi je njegova misao – “sebe smatram običnim majstorom, ne umetnikom”. I ja sam samo majstor.

Časopis “Planet Rock” imenovao je skulpturu Borisa Deheljana jednom od 16 najlepših koje su ovekovečene u svojoj besmrtnosti. Ponosno deli međunarodnu pozornicu priznanja među statuama Fredi Merkjurija u Montrou, koju su otkrile Monserat Kabalje i njegova majka Džer, Rorija Galagera u Korku, Čaka Berija u Sent Luisu, Frenk Zape u Baltimoru. Za razliku od navedenih, Borisova nije dobila niti podršku, niti medijsku pompu u sopstvenoj zemlji. Nalazi se na periferiji umetnosti, a do skoro i na gradskoj periferiji – Karaburmi. Džimi Hendriks trenutno nehajno odmara na Novom Beogradu, što je pomak, rekli bi, uz neizbežnu dozu sarkazma, koji budi optimizam.

8. Zbog čega je toliko teško biti prorok u svom dvorištu, da li je iko pokušao da ti pomogne, ili si nailazio samo na opstrukcije, devalviranje tvog umeća jer nisi školovan. Živimo u vremenu kada forma dominira suštinom, u kojem ljudi završavaju fakultete sa desetkama, a ne mogu da sroče dve prostoproširene rečenice?

Hendriks je bio izložen na “Egzitu”, festivalu “9evet”. Dao sam i intervjue određenim medijima. Što se tiče domaće javnosti, na tome se sve i završilo. Predstavnici art brut galerije “Halle Saint Pierre” iz Pariza nedavno su došli u Beograd, i uručili mi poziv da izlažem u Parizu 7. septembra, među drugim umetnicima sa Balkana. Gospođa koja vodi galeriju saopštila mi je ”drago mi je što smo vas pronašli”. To mi je dalo trunku nade, da to što radim ima smisla i da je prepoznato. To što priznanja dolaze prvenstveno iz inostranstva, trudim se da me ne rezignira, ali bih želeo da moje skulpture budu pokretač nekim novim mladim ljudima kod nas da se za svoju umetnost bore. Što se tiče drugog dela vašeg pitanja, pa dobro, imamo i predsednike država koji ne umeju da tumače sopstvene master radove. Mene to ne demotiviše, smatram da svaki čovek koji ima šta da pokaže, sebi i drugima, nikada nije na lošem putu. Pokušaću da konkurišem u Ulusu, jer skromno smatram da moja dela zaslužuju određen vid podrške, olakšice, makar logističke. Bilo bi lepo da naša država, ne zbog mene lično, već zbog budućih generacija, podrži kreativnost i žudnje mladih ljudi. Svakako ću nastaviti da pravim skulpture, najvećim delom to radim zbog sebe, svoje pasije, ne zbog novca, koji mi nikada nije bio motiv. Strastima robujem, ne materijalnom.

9. Kako ti doživljavaš ljubav, i koliko je njeno ispunjenje ili neispunjenje obeležilo i tvoja dela?

Citirao bih pesmu Partibrejkersa “bez ljubavi ništa ne možes dobiti, bez ljubavi, tako smo tužni ja i ti”. Čovek ne može da bude ni čovek ni silueta čoveka, bez ljubavi.

Ljubav je moj pokretač, i svih mojih “ludila”.

Dok su moji prijatelji putovali, ja sam bio sam u svojoj radionici praveći skulpture, kada kažem sam, mislim sam u svojoj ljubavi, tako da suštinski nisam bio sam. Ta moja ljubav je na kraju isplivala kao istina, ne kao zabluda. U vreme kada sam pravio Hendriksa bio sam zaljubljen, moja tadašnja devojka bila je moj antipod, drugačijeg sistema vrednosti, interesovanja. Ali sam u njoj pronašao inspiraciju. Zamislite to sopstveno “ludilo” koje vas drži i pokreće da pravite Džimi Hendriksa, zaneseni nečim što sa njim nema nikakve veze.

10. Da li si ti pigmalion? Svoje muze stvaraš, ne tražiš ih, ideš težim putem?

Ispostavlja se da je tako. Sve ljubavi kojima sam dao sve, mislim na iskrenost, toplinu, od njih nisam dobio ništa. Dobio sam samo omalovažavanje, ali zbog toga mi nije teško, niti sam tužan. Samo mi je krivo što te devojke, kojima sam dao sve, sa kojima sam pričao ovako iskreno kao i sa tobom, izloživši sve detalje sopstvene duše, nisu shvatile suštinu. A suština može da se spakuje u jednu jedinu reč – ljubav. Ljubav, iskrenost, otvaranje, otkrivanje slabosti danas malo ko zna da ceni. Voleći ljude koji me nisu voleli, stvorio sam nešto što volim, Džimi Hendriksa i Majls Dejvisa. To su moja deca, ono što majke nose u utrobi devet meseci. Svaki šraf osećam kao svoj.

11. Strahovi? 

Jedino se plašim glupih ljudi. Sebe se ne plašim, života, prirode. Glupi su oni, od kojih ništa ne mogu da naučim, a koji i malo ovoga što znam, mogu samo da mi ukradu. Plašim ih se mnogo vise od dželata ili terorista.

12. Da li si pronašao mir, i da li si se pomirio sa sobom kreirajući ono što voliš?

Mir sam pronašao, a sa pronalaskom istog, shvatio sam gde su ga pronašli i drugi ljudi.

U mašti. Kada bi se bavili istorijskim činjenicama pronašli bi Betovena koji je bio gluvonem, koji je komponovao večne muzičke klasike, pronašli bi i slikara koji nikada nije bio na moru, a slikao je samo more, ili pisca koji je pisao o planinama i ravnicama, provevši čitav život u gradu. Ne postoji nepoznanica koja prkosi stvaralaštvu.

Čovek kada se rodi on dobije najjače oružje – mozak, i privilegiju da ga koristi, privilegiju koju većina nikada nije razumela. Zato što ljudi smatraju da je mašta iluzija i nebitna stvar u životu, odlika budala i sanjara. Svi svetski umetnici, naučnici, svi ti ljudi su bili u ringu i sparingovali su sa sopstvenom maštom. Da nisu bili u tom ringu, bili bi prosečni, i razumeli bi samo ono što im se serviralo na tanjiru, poput današnje štampe i televizije.

Prepuštanje mašti je put ka sreći. Nijedan čovek nije glup, svi se rađamo isti, sa tim što neko poklekne pred sopstvenom maštom, neko je iskoristi.

IMG_0297

Boris Deheljan svakako je među ovim poslednjim. 

Intervju obavio Pavle Jakšić, Mart, 2017 g.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s